Tražio Đuro Jakšić od upravnika policije objavu da pređe u Zemun, koji se u to doba nalazio u inostranstvu, a Tucaković ga strogo pita:
— A ko si ti i kako se zoveš?
— Đorđe Jakšić.
— A šta si?
— Književnik.
— Ama, ne pitam te to — nervira se policijski birokrata — nego kaži mi svoje pravo zanimanja: čime se baviš?
— Gospodine upravniče, nemam ja drugog zanimanja — prkosno će Jakšić. — Ja sam po svom prvom zanimanju pesnik i dramatičar, što će reći — književnik!
Upravnik sleže ramenima i pritisnu zvonce na stolu a kad stiže ćata on pokazujući na Đuru, reče:
— Dela, ćato, zvao sam te da ovom objavu napišeš. Zove se Đorđe Jakšić.
— Izvinite, a kakvo zanimanje da stavim dotičnog — ponizno će ćata mrljajući perom po tabaku.
— Napiši — reče upravnik policije. — Napiši, književnik bez zanimanja.
Kad je ovo ćata sročio on upita:
— Gospodine upravniče, a da li da rečenom Jakšiću izdamo besplatnu objavu ili da naplatimo taksu?
— Dabome, napiši, besplatno – reče upravnik dobronamerno i dodade: — To je po Cukićevoj policijskoj uredbi. Tamo član 49. glasi: skitnice, Cigani, muzikanti i druga slična im lica bez stalnog zanimanja, dobijaju objavu besplatno.
Zato izdaj i ovom nesrećniku Jakšiću, književniku bez zanimanja, besplatnu objavu!